Sindrom hroničnog umora (Chronic fatigue syndrome, tj. skraćeno CFS) predstavlja kompleksni poremećaj koji karakteriše intenzivni osećaj iscrpljenosti bez jasnog medicinskog razloga.
Problem je prvi put uočen 1934. godine kada je zahvatio više medicinskih sestara i lekara u Okružnoj bolnici Los Anđelesa. Smatralo se da je u pitanju atipični oblik poliomijelitisa, a 3 decenije kasnije nazvan je “benigni mijalgički encefalomijelitis”. Naime, kod medicinskih radnika u londonskoj Royal Free bolnici uočene su slične tegobe, a podrazumevale su malaksalost, osetljivost limfnih čvorova, bol u grlu i znake encefalomijelitisa.
Benigni mijalgički encefalomijelitis je 1969. godine uvršten u Međunarodnu klasifikaciju bolesti pod bolestima nervnog sistema. Tek sredinom 80-ih privukao je veću pažnju javnosti, pojavom dve epidemije bolesti koje su ličile na mononukleozu. Prvobitno je povezivan sa Epstein – Barr virusom, te je nazvan “hronični Epstein – Barr virusni sindrom”. Da bi mu 1988. godine Centar za kontrolu i prevenciju bolesti dodelio ime koje se i danas koristi.
S obzirom da sindrom hroničnog umora pogađa oko 2,5 odsto svetskog stanovništva psihijatrijska ordinacija Niš, Psiho centar MM vam otkriva kako da prepozate simptome.
Zašto nastaje sindrom hroničnog umora?
Iako je otkriveno da se sindrom hroničnog umora najčešće javlja kod osoba u 40-im i 50-im godinama života, tačan uzrok nije još poznat. Zbog toga se navodi niz faktora.
Vodeći izazivači su infekcije. Epstein – Barr virus, neke vrste herpes virusa, retro virus, pa i najnoviji korona virus se povezuju sa sindromom hroničnog umora. Važnu ulogu ima genetika, odnosno utvrđena je nasledna karakteristika.
Promena doza ili potpuni prestanak terapije pojedinih lekova iz grupe antidepresiva, antihistamina, steroida, statina ili medikamenata protiv anksioznosti, mogu da budu okidači problema. Nije redak slučaj da je sindrom hroničnog umora simptom drugih oboljenja. Dijabetes, anemija, hormonski poremećaji, hipertireoza, bolesti bubrega i srca, astma, upala pluća – samo su neka od tih oboljenja. Nažalost, on može biti i znak veoma teških bolesti, poput raka, lupusa, hepatitisa, mononukleoze…
Stres usled preživljenih traumatičnih događaja, depresija, poremećaji sna, takođe, se svrstavaju u moguće faktore.
Koji su simptomi sindroma hroničnog umora?
Jak umor koji traje 6 ili više meseci, a nije posledica trenutnog napora je karakteristični znak. Ovaj umor ne samo da ometa svakodnevne aktivnosti, već se ne smanjuje odmaranjem.
Osim ekstremnog umora mogu se javiti i smanjena koncentracija, bol u grlu, uvećani limfni čvorovi vrata ili pazuha. Zatim, neobjašnjeni bol u mišićima, bol u zglobovima bez otoka i crvenila, netipične glavobolje.
Kod svakog 4. pacijenta prisutni su i bol u stomaku, bol u grudnom košu, hronični kašalj, dijareja, mučnina, jutarnja ukočenost, vrtoglavice, aritmija. Ove simptome prate psihiloški problemi – depresija, anksioznost, panični napadi…
Kako se leči sindrom hroničnog umora?
Postavljanje dijagnoze je pravi izazov, jer sindrom hroničnog umora ima slične simptome kao neurastenija, fibromialgični sindrom, hronična mononukleoza.
Lečenje je indivudalnog karaktera, a obuhvata primenu antidepresiva, preparata za regulaciju, promene u navikama, uključujući smanjene kofeinskih napitaka, duvana i alkohola. Značajnu ulogu ima psihoterapija, pre svega, kognitivno-bihejvioralna-terapija koja uči pacijente kako da se nose sa ovom bolešću i kako da razviju strategije za ublažavanje simptoma.
Sindrom hroničnog umora se po težini izjednačava sa onkološkim bolestima. Zato ga ne treba olako shvatati već na vreme potražite pomoć stručnog tima psihologa i psihijatara Psiho centra MM u Nišu.
