Psiholog je svima poznat termin, ali malo ko zna šta je uopšte psihologija, čime se bavi psiholog, kada mu se treba obratiti.
Pored toga značajan broj ljudi ne pravi razliku između psihologa i psihijatra iako je ona evidentna, a u našem narodu posebno u ruralnim sredinama čak je i “sramota” otići ili priznati da se odlazi kod psihologa.
Pomoć psihologa nije samo potrebna deci, kao što vlada umreženo mišljenje, već i odraslima.
Psihologija je nauka o ponašanju i mentalnim procesima. Mentalni procesi obuhvataju svesne i nesvesne procese. Psiholozi nastoje da objasne ulogu mentalnih procesa u pojedinačnom i grupnom ponašanju. Oni takođe proučavaju i biološke procese koji su u osnovi ponašanja.
Mentalni procesi su opažanje, učenje, pamćenje, mišljenje, osećanja i motivacija. U ljudskoj ličnosti ovi procesi su organizovani u osobeni sklop čiji delovi predstavljaju osobine – relativno trajne karakteristike na osnovu kojih ponašanje može da se objašnjava i predviđa.
Saznanja do kojih se dolazi psihologijom namenjena su dobrobiti pojedinaca i društva u celini. Upotrebljavaju se u tri krupne oblasti: u školi, radu i zdravstvenoj oblasti.
U zavisnosti od uzrasta, starosne strukture, radnog mesta, potrebe, psiholozi su itekako neophodni u raznim delatnostima, od školskih, pa do kliničkih.
Školski psiholozi pomažu prilagođavanju dece u kolektivu i u njihovom savladavanju školskog plana i programa. Oni učestvuju u programu inkluzije dece sa posebnim potrebama; pomažu učenicima sa teškoćama u učenju i disciplinskim problemima. Savetuju nastavnike sa ciljem unapređenja procesa nastave.
Psiholozi rada pomažu zaposlenima u preduzećima sa ciljem što potpunijeg angažovanja njihovih radnih potencijala. Oni učestvuju u procesu profesionalne selekcije tako što rukovodstvu preporučuju kandidate pogodne za određene poslove; savetuju rukovodstvo u pogledu mogućnosti unapređenja radnog procesa; pomažu zaposlenima sa disciplinskim i psihičkim problemima. Vrše razne analize radnog procesa i učestvuju u programima obuke za zaposlene.
Klinički psiholozi rade u bolnicama i domovima zdravlja. Oni pomažu psihijatrima u donošenju dijagnoze mentalnih poremećaja i mogu učestvovati u procesu psihoterapije.
Psiholog radi tako što vrši različite procene.
On može da procenjuje ličnost i intelektualne sposobnosti, međuljudske odnose, radni proces, stavove. Na primer, on može da ispita kako se slažu ljudi na poslu i da li njihove sposobnosti i motivacije dolaze do punog izražaja u procesu rada.
Psiholog procenjuje da li je dete spremno za polazak u školu, ili za koje oblasti u učenju je posebno nadareno. Psiholog može da ispituje javno mnjenje, društvene stavove. Može da daje predviđanje o ponašanju prestupnika, uspešnosti vojnika, policajaca, pilota, poštara ili šalterskog radnika, i još mnogo toga.
U svom radu psiholog koristi različite instrumente i razgovor (intervju).
Jedna od metoda rada psihologa su testovi, merni instrumenti, koji se sastoje iz raznih pitanja, zadataka ili tvrdnji.
Kada osoba uradi psihološki test, njeni odgovori porede se sa vrednostima dobijenim na populaciji i na taj način se utvrđuje položaj jedinke i analiziraju moguća odstupanja. U drugoj vrsti testova vrši se kvalitativna analiza odgovora i procenjuju jedinstvena obeležja osobe. Veoma je važno znati da nije svaki skup pitanja psihološki test i da su isključivo psiholozi ili, izuzetno, osobe koje su prošle kroz psihološku obuku osposobljene da zadaju i tumače na rezultate na testovima. U suprotnom reč je o manipulaciji i zloupotrebi.
Kada god vam neko ponudi „psihološki test“ potrebno je, da se pre svega informišete da li vam to daje psiholog. Ako vam test zada osoba koja nije psiholog, a test se smatra psihološkim, reč je o zloupotrebi i bićete suočeni sa pogrešnim nalazima što može imati ozbiljne posledice po vas.
Psiholog ili psihijatar – kako izabrati?
Ne tako mali broj ljudi, gotovo da ne pravi razliku između psihologa i psihijatra iako je ona više nego evidentna.
Naime, psiholog je završio studije psihologije i osposobljen je, pre svega, za rad sa zdravim ljudima. Jedan relativno uski deo njegovog rada odnosi se na ljude sa mentalnim problemima. Psiholog je osposobljen da ispituje psihičke funkcije i da da stručan sud o njihovom stanju i razvoju. On može da sprovodi psihoterapiju – postupak kojim se ukazuje pomoć osobi sa psihičkim problemima.
Psihijatar je završio studije medicine i osposobljen je da daje dijagnozu i da leči mentalne poremećaje. On prepisuje lekove i takođe može sprovoditi psihoterapiju.
Kada već govorimo o radu psihologa, značajan segment u radu sa onima koji imaju psihičke probleme je psihoterapija.
Psihoterapija je skup postupaka kojima se pruža pomoć ljudima sa psihičkim problemima. Pošto je ljudska ličnost veoma složena pojava, u psihologiji postoji više različitih shvatanja o njoj, a shodno tome i više različitih psihoterapija. Psihoterapija može da bude usmerena na nesvesne, potisnute sadržaje koji se ispoljavaju u vidu različitih simptoma (strahovi, prisilne misli i radnje, telesne tegobe) može da se odnosi na klijentov doživljaj sebe i svog mesta u svetu, na smisao života i životne ciljeve, na načine na koje osoba konstruiše sebe i druge. Najzad, psihoterapije može da se odnosi i na ponašanje – na napuštanje neadekvatnih obrazaca ponašanja i izgradnju novih, uspešnijih obrazaca koji će osobu učiniti sigurnijom i uspešnijom.
Šta možemo postići odlaskom kod psihologa?
Postoje različite predstave ljudi o tome šta se zapravo može postići odlaskom kod psihologa, da li je smisleno na taj način rešavati probleme i koje probleme je moguće rešiti. Neki ljudi, kao što smo već naveli ne prave razliku između psihologa i psihijatara.
Drugi pak misle, da kod psihologa idete na neku vrstu prijateljskog razgovora koji se obično poistovećuje sa time da ćete nekome ko vas ne zna „otvoriti dušu“ i tako olakšati sebi patnju. Važno je naglasiti da razgovor sa psihologom nije isto što i razgovor sa prijateljem.
Razgovor sa psihologom nije prijateljski razgovor u kome ćete se ispričati, možda isplakati i otići kući sa osećajem olakšanja. Psiholog je tu da vas sasluša, empatično i bez osuđivanja ali njegova svrha nije samo to. Ono što karakteriše razgovor sa psihologom jeste upotreba svrsishodnih pitanja sa ciljem da se utvrdi šta vas muči, odnosno koji je problem zbog koga ste došli a zatim i da vas uputi kako taj problem da rešite. Postoje određene psihoterapijske tehnike, koje se koriste u psihološkom tretmanu i koje predstavljaju psihološke „alatke“ za pružanje adekvne pomoći ljudima sa različitim psihološkim problemima. Dakle, razgovor sa psihologom podrazumeva pored empatičnog i bezuslovno prihvatajućeg stava i aktivnu upotrebu teorijskih i praktičnih znanja iz psihologije.
Psihološki tretman zahteva i vaše aktivno učešće, odnosno redovan odlazak kod psihologa.
Nije dovoljno samo da se uredno pojavljujete na seansama već i da se lično aktivirate u rešavanju vaših problema uz pomoć saveta koje vam daje psiholog. Psihološki problemi nastaju kao posledica pogrešnih strategija prevazilaženja stresnih situacija. Ono što je potrebno da se problemi prevaziđu jeste usvajanja efikasnijih strategija za njihovo rešavanje i to je ono čemu vas uči psiholog. Pored toga što vas podučava određenim novim strategijama on vas i motiviše da budete efikasniji u njihovoj primeni.
Da li psiholog menja strukturu ličnosti?
Manje upućeniji mišljenja su da psiholog menja strukturu ličnosti, što je apsolutno netačno.
Psiholog ne može promeniti vašu ličnost. Obično ljudi veruju da će se odlaskom kod psihologa promeniti iz korena. To je nemoguće jer je naša ličnost genetski odnosno biološki uslovljena. Ali, ono što jeste moguće je da se promene izvesna disfunkcionalana ponašanja. Na primer, osoba koja je po prirodi zatvorenija i opreznija u kontaktu sa ljudima ne može posle psihološkog tretmana postati ekstremno otvorena i komunikativna ali se može naučiti određenim socijalnim veštinama i biti efikasnija u komunikaciji sa svojim socijalnim okruženjem.
Psihoterapijski pravci
Osim toga psiholog ne “kopa” po Vašoj prošlosti, što je vrlo učestalo mišljenje. Raniji psihoterapijski pravci a pre svih psihoanaliza pridavali su veliki značaj prošlim životnim iskustvima i u njima tražili uzroke i rešenje sadašnjih problema, danas to nije tako.
Moderniji psihoterapijski pravci među kojima je kognitivno-bihejvioralna terapija se prevashodno fokusiraju na sadašnjost, ne zanemarujući događaje iz prošlosti, oni imaju za cilj da registruju trenutne pogrešne mehanizme funkcionisanja i da ih izmene kako bi osoba mogla da prevaziđe sadašnje i buduće probleme.
Neke osobe su mišljenja da ako već piju lekove ne moraju odlaziti na psihološki tretman jer on nema nikakvu svrhu. Pored uobičajenih životnih problema, psihološki tretman itekako pomaže i u prevazilaženju nekih psiholoških poremećaja i to pre svega anksioznih i depresivnih poremećaja. Većina anksioznih i blaži do umereni depresivni poremećaji se mogu prevazići samo uz psihološki tretman, bez upotrebe medikamenata! Ako osoba već uzima lekove uputno je ići i na psihoterapiju jer lekovi ne mogu promeniti način njenog razmišljanja i ponašanja koji su glavni faktori održavanja njenih emocionalnih problema. Pokazuje se da kod osoba koje idu na psihoterapiju ređe i teže dolazi do vraćanja simptoma psiholoških problema jer se menjaju disfunkcionalni obrasci rešavanja problema koji su, između ostalih, i doprineli da se problem prvobitno javi.
Kada čujemo “psiholog”, često pomislimo na najmlađe iako je zabluda da su samo deci potrebni psiholozi, kao što ste već videli u prethodnom delu.
A kada je reč o deci roditelji veoma često, dok posmatraju svoje dete, porede ga sa vršnjacima, sa mlađom ili starijom braćom i sestrama, svojom vizijom i očekivanjima i pokušavaju da utvrde da li sve teče na način koji je u skladu sa razvojem ili je došlo do nekog problema
Kako nisu uvek sigurni da li i kome treba da se obrate za pomoć ili savet, ovde su navedeni neki od problema koja mogu da se jave kod dece, a kod kojih psiholog može da bude od pomoći.
Ukoliko se kod dece uoče neki od oblika problematičnog ponašanja, koja traju duži vremenski period, poželjno je konsultovati psihologa radi savetovanja i pravovremenog delovanja. Neki od problema koji kod dece deluju kao faza, ukoliko se ne reaguje adekvatno mogu se razviti u ozbiljnije probleme. Tu spadaju agresivno ponašanje, laganje, krađe, bežanje iz škole i izbegavanje obaveza.
Takođe i poteškoće prilikom učenja ili emocionalnih problema, itekako mogu biti razlog za odlazak kod psihologa.
Nekoliko loših ocena ili slabiji uspeh pri prelasku u više razrede i srednju školu, nisu alarmatni, međutim ukoliko uočite da dete stalno ima poteškoće sa savladavanjem gradiva, kontinuirano loše ocene, pad u motivaciji, nedovoljno pažnje tokom učenja, može biti od pomoći da se uradi procena intelektualnih sposobnosti, ili utvrdi da li postoji neka psihička barijera koja ometa dete u obavljanju školskih obaveza.
Deca, posebno mlađa, imaju problema da prepoznaju i verbalizuju svoje emocije. Ukoliko im se desilo nešto traumatično, ili jednostavno izazvalo neočekivane emocije, može dovesti do ozbiljnijih problema ako ih dete na neki način ne proradi i prihvati. Misli se i na traumatične situacije u vidu smrti bliske osobe, nesreće, razvoda roditelja, ali i bezazlenije situacije koje deci predstavljaju problem: separacija pri polasku u obdanište, rođenje mlađeg brata ili sestre, ljubomora i sl. Nerešena emocionalna stanja mogu kod dece dovesti do tikova, pojave regresije u ponašanju, intenzivnih strahova, anksioznosti i depresije. U radu sa manjom decom najčešće se koriste metode koje su bazirane na simboličkom izražavanju, preko kojih oni mogu da iskažu i prožive neprijatnosti: igranje uloga, slaganje svog sveta od igračaka, crtanje.
Prateća podrška i rad sa roditeljima su itekako značajni za rešavanje ili ublažavanje postojećih problema.
Pod podrškom psihologa u ovom kontekstu se misli na situacije kada dete ima problem koji primarno nije psihološke prirode, ali za sobom povlači određene emocionalne poteškoće. Prvenstveno se misli na određene hronične bolesti, invaliditet, pripremu za određenu medicinsku intervenciju ili bilo koju situaciju koja za sobom povlači potrebu za savetovanjem i pomoći da se ona na što lakši način prihvati.
Naravno, kad su deca u pitanju, svaki rad podrazumeva i rad sa roditeljima. Nekada se sa roditeljima i počinje i završava zato što je određen savet ili ohrabrenje dovoljno, ili su roditelji samo imali nerealna očekivanja i nepoznavanje uzrasnih karakteristika deteta. Međutim, ponekad se utvrdi da je problem u ponašanju kod deteta samo simptom problema koji postoji u funkcionisanju nekog od roditelja ili cele porodice, tako da terapeuski i savetodavni rad poprima šire dimenzije.
Psihološko testiranje – psiho test
Psihološko testiranje – psiho test se najčešće koristi kao klinička psihodijagnostika, profesionalna selekcija, profesionalna orijentacija i procena potencijala pojedinaca.
Svako od nas ima svoju skrivenu stranu ličnosti, koja se različitim intenzitetom odražava kroz naše postupke i ponašanje.
Postoji niz psiholoških tehnika i metoda kojima se razotkrivanju potisnuti ili nesvesni mehanizmi ličnosti, naznake potencijalne slabosti, agresivnost, depresivnost, psihotičnost, organske poremećaje..
Na psihološkom testiranju obavlja se razgovor sa psihologom gde se u jednoj prijatnoj atmosferi prolazi kroz pitanja o sebi, svom životu i svojim tegobama.
Psihoterapija
Psihoterapija pomaže u savlađivanju različitih životnih prepreka i pronalaženju uspešnih načina za rešavanje različitih životnih situacija usvajanjem zdravih mehanizama odbrane.
Postoji više vrsta psihoterapije i svaka ima drugačiji pristup. Koji pristup će psihoterapeut primeniti zavisi od problema koji pacijent ima.
Seansa sa psihoterapeutom traje u proseku od 45 minuta do 1 sata.
Psihoterapija se sprovodi sa jasno definisanim ciljevima i kod osoba koje ispunjavaju nekoliko osnovnih uslova: da imaju smetnje u čijoj su pozadini psihološki uzroci, da su svesne da im je potrebna stručna pomoć, da su motivisane da ovim putem ublaže ili otklone svoje tegobe i patnje, i da žele i mogu da na iskren, istinit i otvoren način govore o sebi i svojim problemima.
Koje psihoterapije sprovodimo
– Kognitivno bihejvioralna psihoterapija
– Psihoanalitička psihoterapija
– Psihoanaliza grupna
– Analitička psihoterapija (grupna analiza) partnerska, bračna i porodična psihoterapija
– Psihoanalitičko savetovanje dečija i adolescentna psihoterapija
– Savetovanje roditelja
Nije sramota otići kod psihologa, međutim kod nas a naročito u ruralnim sredinama ovo mišljenje prilično preovladava kod velikog broja ljudi. Strah od osude i etiketiranja još postoji u ruralnim sredinama, dok se situacija, kako tvrde stručnjaci, drastično popravila u gradovima.
Odlazak kod psihologa za stanovnike većine zemalja odavno je postao svakodnevnica, ali kod nas poseta psihoterapeutu još kao da je tabu tema. Iz straha da će biti izloženi predrasudama i etiketiranju, građani često zanemaruju važnost očuvanja mentalnog zdravlja, pa stručnu pomoć traže tek onda kada duboko zagaze u problem, a nekada čak ni tada.
Ako vas zaboli zub, idete kod zubara i to je potpuno normalno. Treba da učinimo i da bude potpuno normalno da svako ko, recimo, ima porodičnih problema, potraži savet stručnjaka kako bi ih rešio. Podizanje svesti o značaju provere psihičkog stanja treba i može da se promeni kampanjama, akcijama, edukacijom kroz škole i uticajem pre svega preko medija.
Podizanje svesti o značaju provere psihičkog stanja treba i može da se promeni kampanjama, akcijama, edukacijom kroz škole i uticajem pre svega preko medija.
To su naravno predrasude koje su najčešće proizvod neadekvatne ili nedovoljne informisanosti populacije, baš kao i strahova, najčešće neosnovanih. To su inače i razlozi koji od stavova prave predrasude, što je otežavajuća okolnost u radu sa pacijentima, jer su, pored opterećenja sopstvenim tegobama, opterećeni i faktorom stigme.
