Slučajevi u kojima su maloletnici žrtve polnog uznemiravanja i zlostavljanja ukazuju na ozbiljan problem koji je, čini se, sve češći u našem društvu. Incest postoji, dešava se u svim sredinama i društvenim slojevima, a to je razlog više da se o incestu progovori.
Incest, kao oblik seksualnog zlostavljanja/zloupotrebe, najosetljivija je tema za razgovor. Budući da se odvija u privatnom porodičnom krugu, zbog stida, srama se retko prijavljuje. Incest duboko razara porodicu, na njenim članovima često ostavlja neizbrisive psihološke posledice, posebno nad žrtvom incesta.
Ko je najčešće žrtva
U slučaju incesta, objekat seksualnog zlostavljanja mogu biti deca oba pola i svih uzrasta, ali i odrasla osoba sa kojom je počinioc povezan formalnim i neformalnim srodstvom (uključujući npr. relaciju očuh/maćeha sa pastorcima). Najčešća žrtva je dete predpubertetske i rane pubertetske dobi, dok je još uvek, nezrelo i nesposobno da se brani.
Ponašanja po kojem možemo prepoznati seksualno zlostavljano dete uključuje:
- nelagodnost pri fizičkom kontaktu ili fizičkoj blizini,
- gubitak ili izrazito povećanje apetita,
- preteranu odgovornost i brigu za mlađe članove porodice (braću/sestre),
- anksioznost i napetost,
- telesne simptome bez organske osnove,
- probleme sa spavanjem, noćne more, fobije,
- ćutanje, povučenost, depresivnost,
- gubitak samopoštovanja i samopouzdanja,
- histerične ispade, nedostatak emocionalne kontrole,
- iznenadne probleme u školi, teškoće u učenju,
- probleme u odnosu sa vršnjacima,
- ispoljavanje neuobičajenog seksualnog znanja ili ponašanja za uzrast (izražena kroz crteže ili verbalno),
- promiskuitetno i zavodničko ponašanje,
- sklonost samopovređivanju, suicidalne ideje i radnje.
Koliko seksualno zlostavljanje ostavlja posledice na ličnost žrtve?Da li je moguće da posle ostvari ljubavnu vezu, doživi ljubav ili seksualno zadovoljstvo?
S obzirom na težinu i ozbiljnost posledica koje ostavlja na žrtvu, seksualno nasilje nad decom predstavlja visoko traumatično iskustvo.
U toku samog zlostavljanja žrtva je preplavljena osećanjem stida, srama, krivice, nepoverenja, napetosti, ljutnje, poniženja.
Simptomi ponovnog proživljavanja i prateća osećanja i stanja mogu se javljati čak i nekoliko meseci ili godina nakon traumatičnog iskustva (posttraumatski stresni poremećaj).
Žrtve često navode da se osećaju prljavim, ranjivim i imaju parališući osećaj gubitka kontrole nad vlastitim životom.
Osim teških emocionalnih trauma, seksualno zlostavljanje može imati za posledicu fizičke povrede, polno prenosive bolesti, različite genitalne infekcije, neželjenu trudnoću, odbojnost prema sopstvenom telu i ulazak u neadekvatne odnose pri kasnijem izboru partnera (promiskuitet).
U sferi seksualnosti moguće su disfunkcije u smislu gubitka seksualne želje ili izostanka seksualnog zadovoljstva, psihogeni vaginizam i dr., a kasniji seksualni odnosi mogu biti podsetnik i okidač za ponovno proživljavanje ranijeg traumatičnog iskustva.
Žrtva može ostvariti zadovoljavajuću emocionalnu vezu i iskusiti toplinu osećajnog, prisnog i požrtvovanog odnosa, ali i tada su moguće nelagodnosti i strah od fizičkog dodira, kao i odbojnost prema seksualnom kontaktu i odnosu sa voljenom osobom.
Dugotrajna ponavljajuća seksualna trauma u detinjstvu, u kasnijem životu povećava verovatnoću pojave bolesti zavisnosti i zloupotrebe supstanci, poremećaja ličnosti i ponašanja, različitih vrsta fobija, anksioznosti, depresije, suicidalnog ponašanja, pa i najtežih psihičkih poremećaja – psihoza.
Da bi se sprečile teške i dugotrajne posledice, neophodno je pomoći žrtvi da što pre izađe iz kruga nasilja i započne lečenje dubokih i bolnih rana.
Takvi doživljaji mogu se potisnuti duboko u podsvest, baš zato što su jako moćni i zato je neohodno o tome pričati, na tome raditi. Ako se nađemo u ulozi prijatelja, učitelja, komšije, kolege, rođaka, bilo koga, koga je žrtva izabrala da joj poveri problem, šta možemo uraditi?
Žrtvi treba odati priznanje za hrabrost i zahvaliti se na ukazanom poverenju. Pre svega, detetu treba verovati!
Vrlo je važno da žrtva zna da nije sama i da ne treba sebe da okrivljuje zbog onog što joj se dogodilo. Kad progovori, žrtva prekida lanac nasilja i na taj način pomaže drugom detetu ili osobi tako što ga spašava od mogućeg nasrtaja od strane istog počinioca.
